Dan Stuart & Don Antonio u Elektropioniru 2.4.2019.
Blago Sijera Madre
Piše: Žikica Simić, sa facebook profila
Fotografije: Andrea Vajda Bauk
Za poštovaoce pitoreskne ličnosti Dena Stjuarta i ljubitelje muzike grupe Green On Red sinoć u Elektropioniru je bilo lepo veče. U pratnji Don Antonija Gramentierija i još jednog muzičara, Stjuart je izveo svoj performans. Kažem performans jer njegovi koncerti – znamo to još od Kotora 2014. godine – su više od muzičke priredbe. Paralelno sa sjajnim pesmama, koja su pravi arsenal mitskih i arhetipskih rok slika i likova, Deni Boj demonstrira i poseban način ophođena prema sebi kao individui i kao rok izvođaču.
Autoironija i podsmeh na sopstveni račun, otvorena demonstracija gubitništva i neuspešnosti stoje kao antipod rokerskoj veri, snazi pesma, svežini poetskih slika i neverovatnoj erudiciji. Iz tog kontrast nastaje autentični rok izraz koji nikog ko je bar jednom čuo Stounse ili Nila Janga ne može da ostavi ravnodušnim. Denu Stjuartu nije važno šta misle o njemu – da li ga doživljavaju kao klovna, šarlatana ili gubitnika. On je Den Stjuart, zna ono što zna i ume to da pretvori u fantastičnu rok pesmu. On je Travenov Dobs, Lourijev pijani konzul, Hilov Keš Bejli, antiheroj, desperado, roker koji izgore i koji se razboleo u toj muzici, on je autor stihova: „Ain’t no hate in this world/Ain’t no hole in the sky/there’s just fate you can’t deny/Two lovers waiting to day“. On kao i Oliver Rid smatra da praveći grotesku od sebe pobeđujemo ništavilo koje dolazi.
Eto to su bile moje misli dok sam iz prvog reda sluša Dena Stjuarta kako peva „Sixteen Ways“, „Little Things In Life“, „Rock n Roll Diseas“, „The Day William Holden Died“ i druge fantastične pesme.
Meni Green On Red i Den Stjuart mnogo znače. U godinama kada se sve osipalo i rušilo oni su bili tu da pruže zabludu i varku. Potpuno sam nekritičan prema ovom liku i njegovoj muzici.
Foto Galerija:
